Plavi kamičak se tog dana našao na jednoj potpuno beloj plaži.
I kamenje i šljunak i pesak — sve je bilo belo, a more je bilo tirkizno i kristalno čisto.
Plavi kamičak je pokušao da upozna nekog novog drugara, ali nije uspeo.
Beli kamenčići su ga samo ćuteći gledali.
Već je bio tužan kad je naišao na Žutog.
Kako se Žuti obradovao!
— Konačno neko ko želi da se igra! — povikao je žuti kamenčić. Objasnio je i da beli kamenčići ne žele da se druže sa strancima.
Kako su se divno igrali ceo dan!
Dok su se igrali, naišli su i na sivi kamenčić. I on se obradovao. Sada je igra postala još lepša!
Igri nije bilo kraja. Smejali su se, glupirali se igrajući se svega što im je palo na pamet.
Beli kamenčići su ih gledali i poželeli da se i oni igraju sa njima. Svi su se gurali oko njih pokušavajući da ih imitiraju.
U početku je bilo zabavno, ali Plavi, Žuti i Sivi kamenčići su se umorili i nije im više prijala tolika popularnost i gužva. Na kraju su rešili da puste talase da ih odnesu dalje na neke druge plaže, iako im je bilo žao što se verovatno nikada više neće sresti.
Plavi kamičak 
You must be logged in to post a comment.